Finale 2011 Producirani radovi Arhiva Finale 2012

 

 

 

 

Marta Jovanović-Bosi

Dance Rehearsal Project: Portrait Gallery

Inspiracija za Dance Rehearsal Project potekla je od fascinacije motivom žrtvovanja mlade device u rano proleće, centralnim motivom baleta Posvećenje Proleća Igora Stravinskog. Devica se žrtvuje da bi obezbedila bogate plodove tako što pleše do smrti!  “U Posvećenju, nema tradicije i nema teorije”, napisao je Stravinski u Hronici mog života, Pariz 1935.

 

 

Jedan od segmenata ongoing Dance Rehearsal Project-a, pored fotografija velikog formata Fuck Art Lets Dance i instalacija Decadens i Passé, je instalacija Portrait Gallery, „skulpture“ malog formata (30cmx30cm) izradjene tako sto je na platno zasrafljena stara, skoro raspadnuta baletska patika.

 

 

Balet je metafora kojom želim da objasnim žensko i ženstveno kao i stereotipe koji sprečavaju ženski izraz: osmišljavam, prevodim, montiram i dekonstruišem, ismejavam i slavim ženstvenost u njenoj suštini na svim nivoima i ispitujem mentalne maske koje osobe nose da bi proslavile sopstvenu žensvenost.


Fuck Art Lets Dance: Maja

„Marta želi da otkrije mehanizam konstrukcije ženskog identiteta kroz jedan dobro poznati stereotip: svaka devojčica, naime,  želi da bude balerina. Ovaj koncept uspeo je da preživi sve socio-kulturne promene u poslednjih pola stoleća; roditeljska vera u magičnu moć satenskih cipelica u procesu formiranja ’’prave devojčice’’ ostala je nepokolebljiva. Čini se da sve mame i tate, ma koliko „emancipovani“, jedva čekaju da na svoju princezu navuku baletsku haljinicu i odvedu je u najbližu baletsku školu, ne vodeći pri tome mnogo računa o princezinim stvarnim interesovanjima i talentima. Sa druge strane, bilo je i nekih dečaka koji su sanjali o plesnim patikama dok su ih tate vodile na fudbal. Neki mališani su rano shvatili da je život strašno komplikovan i da je potrebno puno strpljenja i smisla za humor da bismo preživeli roditeljske dobre namere, kao i da je nemoguća poređenja sa talentovanijim i motivisanijim najbolje iskoristiti kao podsticaj za pronalaženje sopstvenih talenata i interesovanja.“ Marina Martić

 U svojim fotografijama razvijam metaforu ružnog pačeta - protagonisti plešu na sopstvenom podijumu, njih ne interesuje podijum milanske Skale ili Narodnog pozorišta, oni su zadovoljni činjenicom da njihov ples nije po normama "baletskog" ili bilo kojeg društva. Goncourt je svojevremeno Degasove balerine zvao majmunicama. Moji “ružni pačići” su celebrities u sopstvenom svetu i čvrsto veruju u sebe, netežeći visokoj stilizovanosti balerina Vanesse Beecroft ili statusu supercelebrity modela Davidea Lachapellea. Kao što ja nisam Vanessa Beecroft niti Lachapelle, oni nisu Mikhail Barysnikov ni Pina Bausch. Ovde nema patetike, nema izgubljenog slučaja, svi radimo samo ono što nam se radi!  Uostalom, Fuck Art, Lets Dance*!

* Natpis sa T-shirta Johnnya Knoxvillea u Jackassu

 


No Wonderland - video still

Popularna novela Luisa Karola o devojčici, koja  se u potrazi za avanturom nađe u  fantastičnom domenu koje naseljavaju groteskne figure,  obeležila je detinjstvo mnogih.  Ali, za razliku od  pada u   zečiju rupu, kao metafore za neverovatno mesto iz mašte,  multimedijalnom ambijentalnom instalacijom, Marta Bosi istražuje šta se događa kada  žena  pokušava da zaroni u dubinu svojih najintimnijih osećanja.  Osnova za ovu izložbu su crteži ženskih tela,  na jeftinom papiru iscepanom iz sveske koji ukazuje na efemerno i marginalno mesto koje takvo telo može da zauzme. Umesto  da uvođenjem imaginarnog sveta  bude sakrivena  krhkost žene, ovde je izrazito osvetljen efekat  koje na  telo i ambijent ostavlja  suočavanje sa sopstvenim sirovim emocijama. Autorka preispituje poziciju žene, u situaciji u kojoj je srušena iluzija o prolazu koji vodi u neki drugačiji, izmaštaniji svet. Instalacija je osmišljena tako da svi njeni elementi ukazuju na odsudstvo fantazma, koji bi ako ne već ulepšao, onda svakako ublažio stvarnost. Ovde prikazano ogoljeno stanje, može se odrediti kao radikalna intimnost utemeljena u radovima britanske umetnice Tracey Emin (2007.). Umesto da se uzdigne izvan sopstvenog tela, autorka naglašava povlačenje u njega. Odsudstvo imaginarnog sveta, čini da pomislimo da nije neprijatna seksualnost, već da neprijatnost proizilazi iz suočavanja sa senkom najimtimnijih emocija.

 

Maja Cirić


 

O meni

Njen rad ukazuje na krizu rodnih reprezentacija i zauzima se za neulepšano poimanje žene.  

Maja Ciric

Samostalne zlozbe: 

Dance Rehearsal Project: FUCK ART LETS DANCE –Galerija SULUJ, Beograd; april 2009, kustos Marina Martic.    

NO WONDERLAND HOTEL O3one –Beograd; oktobar 2007; kustos Maja Ciric.

PRIVATE SCREENING ART GATE GALLERY, Beograd; oktobar/novembar 2006.

1059 -   O3ONE Beograd; jul 2006, kustos Milica Pekic Konev.

 

Obrazovanje:

2001 - Bachelor of Arts, Tulane University, New Orleans, LA, SAD

1999 – 2000 – Scuola Lorenzo de Medici, Firenze, Italia

Rodjena u Beogradu 1978.  

Zivi i stvara u Rimu.

 

 

 

Web site

http://www.m-art-a.net/