Finale 2011 Producirani radovi Arhiva Finale 2012

 

 

 

 

Aleksandra Popović

Travnička hronika

“Na početku Bog stvori čoveka. Ali, shvativši da je slab, dade mu mačku.” (Warren Eckstein)

Nekada davno, u jednoj dalekoj zemlji postojao je jedan veliki svet u jednom malom kraljevstvu. To kraljevstvo beše Njeno. A ona ne beše kraljica svih njih.

U tom kraljevstvu beše različitih stanovnika. Svi imaše svoja imena, koja dobijaše po svojim osobinama; oni imahu i svoje navike. Malo čudne, doduše. Spavahu na ogledalima, pećima, podovima, natkasnama, vodkotolićima, kadama, pločicama, prozorima, lavaboima, stolicama, stolovima, lampama, jastucima, ispod i iznad satova… I beše im ugodno…


…i ovo bi mogla da bude bajka, kad ne bi bila stvarna priča. Dakle, u jednom malom gradu, Travniku, živi Ona, godine 2009. U Njenom stanu, od svega nekoliko desetina kvadratnih metara, živi čak i do sedamdeset njih. I zaista, imaju čudne navike, baš kao u bajci. I imaju ljudske osobine – baš kao u basni…

… baš sve te mačke!

Pre nešto malo više od deset godina bilo ih je samo dve. Ona ih je čuvala. Onda su se namnožile, bilo ih je sve više i više, a onda su Travničani počeli da donose mačke i poklanjaju ih Njoj. Kako bih ih raspoznavala, Ona je svakoj od njih dala ime osnovu tih (mačjih) karaktera, koji se mogu videti, samo ako se malo obrati pažnja... Tako se onda neke od njih zovu po političkim funkcionerima, po lekarima, po službenicima ili, pak, po pekarima, molerima, šloserima, šusterima ili, pak, onima koji peku „kavu“ ili prave tulumbe, baklave i rahatluk.

I kao što reče Italo Kalvino: „Svet mačaka i svet ljudi postoji jedan u drugom. Ali to nisu isti svetovi.“

A Nju upoznah slučajno. I Njena priča me je fascinirala. Pričala je o Njenoj Travničkoj hronici.  Godinama sam odlazila kod nje i pažljivo “čitala” tu njenu Travničku hroniku i hvatala beleške fotoaparatom.


Dnevnik

Projekat je nastao za vreme mojih studentskih dana. U to vreme sam živela u nekoliko različitih stanova kao podstanar. Taj period me je inspirisao na fotografisanje interesantnig detalja i emotivnih stanja koje smo cimerka i ja proživljavale u iz tim tuđim stanovima. Svaka na svoj način. Citava zbirka fotografija ispričala je priču o tom periodu, o meni, o emocijama i ljudima  koji su tada te emocije budili. Ovu zbirku sam nazvala Dnevnik, uz koju ide i pisanini deo, priča koja je nastala spajanjem tih fotografija.

Deo pisanog dela projekta:

Dan 1

San: Nena stoji naspram mene . U kupaćem je kostimu i priča mi kako bi volela da poleti i da se sjuri u more. U tom trenutku mi je bilo žao što će to da uradi i da me ostavi samu. Ođednom, Nena se diže u vis sva nasmejana, a u stvari, ja se smanjujem i posmatram je odozdo. Ona samo nastavlja da se smeje, a ja se još više smanjujem. Počinjem da vrištim i u tom trenutku se budim. Otvaram oči, ali agonija se nastavlja.

To to mi se posle toga dešavalo ne bih mogla nikako nazvati buđenjem. Možda umiranje izgleda tako. Ispred otvorenih očiju su mi prolazile slike sna. Videla sam ih na zidu kao na nekom bioskopskom platnu, a onda, brzo, iz straha, sam zatvorila oči. Kada sam ih opet otvorila, više ih nije bilo. Plašila sam se da se ne vrate. Taj užas ne bih mogla opet da podnesem. Sanjati otvorenih očiju je nešto najgore što sam doživela u životu.

Pokušala sam opet da zaspim, ali mi se činilo da sam preumorna čak i za spavanje. Pomislila sam da doživljavam nervni slom. Opet sam otvorila oči. Soba mi se sada činila žutom. Sve je bilo žuto. Protrljala sam oči, ali nije uspelo. Možda ću morati da se naviknem na to. Ni žuta soba mi nije bila čudna koliko to što nisam mogla da se setim od kud ja u njoj. Ne sećam se kako sam došla ni gde sam bila pre toga. Ipak, umor me je tako brzo savladao da nisam mogla ozbiljnije da se zabavim tim problemom. Zaspala sam.

 

 

C:\Documents and Settings\Mimi\Desktop\travnicka hronika\n679792664_576942_9618.jpg    

 


femina,ae,f.

Putem autoportreta pokušavam da otkrijem kakva je žena kada ostane sama, pre i posle izlaska, kada je tužna, srećna, zabrinuta, kada ostane u četiri zida i odloži „oklop“...  Da li se išta promenilo kroz vekove i da li je ravnopravnost polova doprinela i da ŽENA prestane da bude „slabiji“ pol? Da li je srž ista i kao pre 20 vekova i gde je zakopana ona osećajnost koju su žene prestale da pokazuju u ovoj novoj eri? U nekom društvu sam nekom prilikom čula od kad su žene sve više počele da ulažu u sebe i kako sve više vremena provode po raznoraznim salonima, tako su izgubile na ženstvenosti, toplini, i u neku ruku na sebi, da su sve počele da liče jedna na drugu, da programirano pričaju ISTE priče. Šta je tu istina, ja pokušavam da istražim pomoću fotoaparata, kada ostanem sama sa svojim mislima i rešavajući  „rebuse u glavi“.


 

O meni

Aleksandra Popović  je rodjena u Kruševcu 1981.godine. Umetničku fotografiju je diplomirala 2004.god na Akademiji umatnosti BK,  a 2007.god  upisala spcijalističke studije na Fakultetu organizacionih nauka u Beogradu.

Dobitnik je druge nagrade na Oktobarskoj izložbi u Kruševcu, 2004.godine.

Samostalne izložbe

2009.-Travnička hronika, Galerija Magacin, Beograd

2007. – Dnevnik, Umetnička galerija, Kruševac,

2006. – Dnevnik, Artget, Beograd

2003. – Snovi, Kuća Simić, Kruševac

 

Kontakt:

aleksandra81@gmail.com

Mob: 069 307 1981

 

 

Web site